|
         |
 |
Poznata kineska poslovica kaže da ako hoćeš da budeš srećan ceo život, gaji cveće. Ja bi je malo izmenio i rekao, tragaj za i proučavaj gljive. Proleće 2011. hladno i suvo. Mnoge uobičajene gljive za ovo doba godine se jednostavno nisu pojavile. Meteorolozi su bili neumoljivi, u aprilu je palo samo 50% uobičajenih padavina. Jak vetar je nemilosrdno isušivao površinski sloj zemlje, ne dozvoljavajući gljivama da "dignu glave". Gljivarsku sezonu smo počeli potragom za martovkom. Iako sada poznajemo četiri lokacije, na kojima se javlja martovka, rezultati su bili mršavi. Samo na Goču, zatekli smo par pojedenih, izmučenih primeraka ove mistične gljive. Kada martovka zakasni, navala raznih životinja na lako dostupnu hranu se poveća, pa je retko videti neoštećeni primerak.
|
Obični smrčak, Morchella rotunda, veselio nas je i ove godine.
|
|
Bliže Kragujevca gljivarska zadovoljstva uvek počinju sa češkom smrčkovicom, mada babino uvo i borova šišara (Srobilurus tenacellus) su uvek prisutni. Zbog nedostatka vlage i suvog vremena, smrčkovice behu sitne, retke, a da tamna slika bude potpuna, u Šumaricama su se pojavili novi sakupljači svega i svačega što se može staviti u stomak, bez kratkoročnih, osetnih posledica. Samo u poslednje dve godine, primetio sam da se češka masovno bere za jelo, iako je ja nikome ne bih preporučio, naročito ne u većim količinama. Isti ti prikupljači počeli su da trebe đurđevaču, a koliko vidim znaju sva njena staništa u parku, pa sam ove godine jedva prikupio manju količinu za ispitivanja sadržaja radionukleida u gljivama (cezijum 137, uspomena iz Černobila) na Prirodnomatematičkom fakultetu. Teško mi je palo da na padinama gde sam dugo pratio rast i razvoj ovih gljiva, sada najčešće nalazim prevrnuto lišće. Skupljači ili bolje rečeno derači šumskog humusa su posebna priča, a poslednjih godina su utrostručini aktivnost po parku Šumarice. Kada zgule šumsku stelju, na pamet im ne pada da je vrate kako bi produžili stvaranje komposta, koga su došli da uzmu, da ništa prirodi ne daju za uzvrat.
|
Letnji tartuf (Tuber aestivum) se pojavio vrlo rano, još u aprilu.
|
|
Negde odmah iza češke, pojave se na jednoj lokaciji konični smrčci, što mi čini neizmerno zatovoljstvo. Ima godina kada ih uopšte nema ali najčešće se pojavi bar po koji, da obeleži početak proleća. Na žalost i za to mestu su saznali gljivari skakavci, pa samo uz dosta sreće, imam priliku da posmatram razvoj koničnog smrčka u nizini. Pođem ja tako ovog aprila na omiljeno mesto, šumarak bora prošaran listopadnim grmljem. Kleknem, pažljivo posmatram. Radost se nakuplja u čvorove, puni mi džepove, evo mrkih glavica, evo pozdrava proleću. Sa druge strane pešačke staze koja prolazi šumarkom, vidim nešto novo, ružičastog smrčka, Morchella conica var. carnea. U novijoj literaturi ovog varijeteta nema, što je verovatno u redu, jer sve je to igra boja u koničnog smrčka. Kako god, ispred mene se ispravio, otišao u visine narandžasti smrčak. Slikam, slikam, fotografišem, duboko dišem. U tom sladunjavom transu, trže me dolazeći govor. Par šetača šeta par engleskih buldoga, kućnih ljubimaca, koji očigledno iz kuće izlaze samo u svečanim prilikama, obzirom na njihovu kilažu i otežano kretanje. Ja se uspravio, gledam u daljinu, mada zbog gustine šume više sam gledao u blizinu, čekam da opuštena povorka prođe. Par prolazi iza mojih leđa, prolazi jedan buldog, ne vidim drugog. Kako drugog glavonje (pse volim i ovo je više tepanje) nema, gazdarica ga poziva da požuri. Okrećem se "nezainteresovan" da vidim gde je ljubimac sa hipertenzijom i posle nekoliko trenutaka, hipertenziju dobijam ja. Glavonja je našao interesantnim da njuši i balavi mog ružičastog smrčka. Teška i široka njuška u trenu slomi plodno telo, a ubrzo posle toga, pas odgovori na dozivanje vlasnika, pa se lenjo udalji, vukući stomak po prašini. Bio je to jedini primerak koga sam pronašao.
|
Možda najlepši, ružičasti smrčak (Morchella conica var. carnea).
|
|
Dve nedelje kasnije, po sunčanom, vetrovitom danu, zatičem sebe u čistoj smrekovoj šumi. Uslovi su loši, đurđevače još nema, kasni. Obično se to dogodi kada je april suv i hladan, a kasnije, kad otopli, sva je "šugava" i crvljiva. Tada potpuno izostane i smrčica (Mitrophora semilibera). Na žalost, tako je bilo i ove sezone. Prebiram očima po šumskoj stelji, u nadi da ću pronaći šta zanimljivo. Duboko sam uverenja da kada ne odmažete prirodi, ona vas uvek nagradi sa kakvim zadovoljstvom. Tog dana moje zadovoljstvo je bio osušeni primerak male četinarske zvezde (Geastrum quadrifidum), koja je veoma retka u mojoj gljivarskoj beležnici. Zapravo, nalazim je prvi put. Prvi put je endorfina najviše, pa valjda zbog toga ceo život žudimo, da nešto željeno bude prvi put. Ovog sušnog proleća ipak je toga bilo za moju gljivarsku glavu i beležnicu.
|
Mala četinarska zvezda (Geastrum quadrifidum), veoma je retka.
|
|
Kako rekoh, đurđevača zakasni, šljivovače se sporadično pojaviše, a sezona zagazi u maj, mesec u kome se susreću prolećne i letnje gljive. Moj dnevnik je jasno ukazivao da se već od desetog maja u hrastovoj šumi javljaju rane zeke, po koja amanita, a iznenađenja uvek vise u vazduhu. Krajem aprila udari jedna velika kiša po šumama oko Kragujevca, pa sam se tog četrnaestog maja spremio u prvi klasični šumski izlet, daleko od parkova i urbanih celina. Cilj nije bio daleko, mlade cerove šume obronaka Rudnika (starih više i nema). Šuma je uveliko olistala, lišće je bledozeleno, mlado, neizgriženo, nema gubara. Znam da je otkupna cena lisičarke u maju najveća. To je mamac koji svake godine progutaju gljvari skakavci i krenu u susret gljivarskoj otkupnoj groznici. Sva je šuma prevrnuta za lisičarkom, to je već godinama uobičajena slika, već polovinom maja. Narovno ulov je tada mršav ili ga uopšte i nema. Na jednom otkrivenom mestu, primećujem otkinute glavice lisičarke. U blizini je otkinuta plava zeka, nije pokupljena, samo je uništena. Toga dana više zeka nisam ni našao, čudno, nisam to očekivao.
|
Redak susret u šumi, debelonoga žbunjača (Lyophyllum transforme).
|
|
Koračam dalje, oko mene pretrčavaju braon gušteri i oni krupniji, zelembaći (tako smo ih kao deca zvali). Dosta je suvo, mada u usecima zaostale bare govore o ranijoj, velikoj kiši. Šta to vredi kada se sada gljive pojavljuju na južnim stranama, u ređoj šumi, a tamo je suvo, jako suvo. Na jednoj čistini, ornici, pogurali mladi hrastovi. Na potpuno goloj zemlji provireli šeširi blede preslice (Amanita lividopallescens). Ona se lako pomeša sa čestom, sivom preslicom (Amanita vaginata) ali plitka i dosta slaba volva je prvi znak da se radi o nekoj drugoj vrsti. Sunce je danas toliko jako da bukvalno kuva gljive u zemlji, na potpuno otvorenom terenu. Ove gljive neće doživeti da bace spore, to je sigurno. Srećom, ako uspeju da pobede vremenske prilike, skakavci ih neće pokupiti, plaše se gljiva u jajetu koje nisu kajmakčara ili to barem oni misle. Ulazim u poseban deo retke, osunčane, cerove šume, koji sam ostavio za kraj izleta. Računao sam, nadao sam se, da ću tu naći ono. Naime, istog dana i meseca, pre šest godina, ovde sam našao jednu čudnu gljivu koja crni u mesu, a spore su joj bile još čudnije, trougaone. Pretpostavljao sam o kojoj se gljivi radi ali bio je to samo jedan primerak, deformisan, polu-osušen. Zapamtio sam (zapisao) njen čudan miris, rekao bih na krastavce, ne toliko jak.
|
Još jednom, tajanstveni L.transforme.
|
|
U tumaranju šumom, uznemirio sam jednog srndaća, koji uplašen, pobeže u gustiš. Osećao sam se nekako prirodno, smireno. Izgleda da je srndać prelomio moj gljivarski dan. Na šumskoj stazi nalazim par osušenih primeraka "one" gljive. Pažljivo oslobađam dršku, to je ono što sam potajno očekivao. Na desetinu metara odatle, još tri gljive u grupi. Suv vazduh i vetar su učinili svoje, gljive su već suve po obodu šešira. Slikam, uživam u njihovim, pri dnu, neobično zadebljanim drškama. Konačno se opet susrećem sa debelonogom žbunjačom, Lyophyllum transforme, sa gljivom trouglastih spora (zato se zove i Lyophyllum trigonosporum). Kasnije pod mikroskopom moja sigurnost je dobila pečat i potpis. Pretraživanjem datoteka na Internetu, listanjem literature, zaključujem da se radi o prilično retkoj gljivi. To je gljiva iz roda Lyophyllum, koja crni u mesu i listićima (na povređenom mestu prvo poplavi) i koja se ne javlja u velikim gomilama i busenima, kao neke poznatije vrste iz roda. Zanimljivo da literatura navodi (Courtecuisse i Moser) da se javlja u četinarskim ili mešanim šumama, na krečnjačkom terenu, ponekad u malim busenima (nekoliko primeraka zajedno). U ovom mom nalazu, novo je bilo da se radi o čistoj hrastovoj šumi, a teren je svakako bio krečnjački.
|
Još jedno stanište za jabučaru (Sarcosphaera coronaria).
|
|
U neposredoj blizini mesta gde sam slikao gljive, vidim gomile prevrnutog lišća. Skakavci pokušavaju da izmuzu zemlju do krvi, da ništa ne ostane. Zaustavljam pogled između gomila, tamo zjape neke rupe. Ne mogu da verujem, gljiva sa spiska od 33 (NATURA2000), čije smo jedino stanište zabeležili u četinarima, u kragujevačkom parku, raste i u čistoj cerovoj šumi (po literaturi čak se javlja češće u lišćarima). Beležim desetak prezrelih primeraka jabučare (Sarcosphaera coronaria). Kako je to lepo, obuzela me gljivarska nirvana, ... Pakujem razbacana osećanja, gljivarski štap, zagrejani foto-aparat, nemam ogledalo ali rekao bih da se smešim. U povratku, na sred puta, na goloj zemlji, izvirio je veliki šešir tigraste preslice (A.ceciliae). Toliko je moćno krenula, da će sigurno uspeti da pobedi suvo, toplo vreme i baci spore. Sledi mi nizbrdica, pa uzbrdica, pa pregrejana kola, baš sve ono što volim posle ovakvih šumskih, gljivarskih iznenađenja.
|
Snažni nastup tigraste preslice (Amanita ceciliae).
|
|
Računam da će početkom juna biti jako zanimljivo u Gljivarskom društvu Šumadije. Nešto mi govori da nas očekuju sjajni izleti.
|
|
|
